Следеће питање за наставнике односило се на нешто што, свакако, ниједан наставник на земаљској кугли не заборавља. Забораве се ученици, чак и први дан на послу, или испраћај у пензију, забораве и колеге, са којима проведу пола свог века, али просветни инспектор или саветник (исто је) – никад. Зато смо из књиге „Из школе“ одабрали баш ситуацију посете инспектора часу, да направимо паралелу: искуство српских наставника и пољског наставника. Упитници су послати на 30-ак адреса. Српски наставници су највише бирали баш овај упитник да одговоре на њега. Овако је он изгледао:

Изненадна посета

У оквиру пројекта о медисјкој писмености правимо истраживања о школи и школском животу на основу књиге Даријуша Хентковског Из школе. Анкетама и истраживањима обухваћени су ученици и наставници, а резултате ћемо објавити у електронским новинама. Молимо вас да својим искреним одговором о вашим искуствима с инспекцијом, допринесете овим малим истраживањима. Не морате се потписати, можете се потписати псеудонимом или именом. Ево шта о истом проблему каже аутор књиге, наставник пољског:

Ученик се увек боји. Идући у школу, свакодневно сам понављао ту мудру реченицу. Међутим, нисам размишљао о томе кад се професор боји. Само до одређеног тренутка. Једног дана, озарена директорка ме је обавестила да ће сутрадан на час да доде инспектор.

Тога дана колеге ме нису остављале ни за тренутак. Пушачи су ме звали у своју „пушионицу“ и пунили ми главу најмудријим саветима који могу да ми помогну да преживим сваку инспекцију. Прво, исте ствари у различитим ситуацијама нису исте. Будући да – као и сваки професор у овој школи – знам више него сви ученици заједно и стално их на то подсећам, за време посете треба тако да поступам да се ти балавци покажу у најбољем светлу.

Друго, час коме присуствује инспектор је као бајка. Ја сам професор-владар, показујем принцези-инспекторки прелепи апартман-салу за предавање, проводим је по дивним кулама одликаша. Али, једну просторију никако не сме да погледа: забрањује се отварање врата која воде до тиквана.

Ни колеге полонисти нису остали равнодушни према мојим невољама. Изнели су филолошки приступ проблему. Пољски је матерњи језик свега двадесет процената ученика. Остали се служе сопственим језицима који су инспектору неразумљиви. Пољски ћу говорити ја – професор, и највише петоро ученика. Између осталих, у школи разликујемо неколико група језика:

– хип–хоп – њиме говоре они који носе одећу старије браће и сестара;

– дизелашки – заснован на пијачном начину говора;

– неодређен – у њему се основни елементи језика меду собом мало разликују.

С обзиром на фонетску вредност наведених језика, не смем да дозволим да на том часу одговара неко ко њиме говори. Можда ћу у далекој будућности, како су ми сугерисале колеге, даровитије ученике да научим да се служе, њима страним, пољским језиком. Међутим, сутра, пред инспектором, треба да до­зволим да одговарају само они ученици који су свој говор довољно добро уклопили у пољски језик.

Одговори српских наставника су се кретали у луку од кратког сведочења безгрешности и непогрешивости, преко посипања пепелом, до мемоарске прозе.

***

Нисам имао сличних искустава. Без обзира на то ко ми долази на час, припремим се боље него иначе и опуштено. (Иван)

***

Долазак инспектора, сад са новим називом саветник. Насмејала сам се на саму помисао, јер та могућност у мени буди различита осећања. По природи сам тремарош и свака посета часу за мене је стрес, било да долази саветник, директор, педагог, колеге ( јер и тог има кроз огледне часове).  Како радим на њима? Као и увек, можда само у великом грчу док сама деца то не примете и помогу ми да превазиђем себе и своју трему. Имала са ту част да имам најављену, па  чак и ненајављену посету часа од стране дотичног господине. Како је били? Искрено речено појма немам, јер никакву повратну информацију нисам добила од било кога.  Ми смо радили онако како смо навикли, ја сам имала све оне папире које треба да имам( бар мислим да јесам, јер то се никад незна шта је то што треба имати као припрему за час) Он је седео нешто пискарао, повремено устајао да погледа шта то деца раде, листао моје припреме… На крају часа изашао из учионице поздравивши се самном и рекао  да сам  добро одржала час , али да би он неке ствари другачије. Шта то значи појма немам!  После пар дан сам од „добронамерних“ клолега  чула да је директор рекао да је господин саветник задовољан мојим часом, док су други то коментарисали како имала среће јер ми је „ леп“ предмет на који је долазио. Искрено, али стварно искрено, мислим да је долазак саветник једна велика глупост, јер шта се упоште може видети на том једном часу? Морају се пронаћи неки други механизми контроле. Уреу је да ти неко контролише документацију, али је такође уреду да се тачно зна шта та документације и у ком облику траба да буде. Сам рад  би требало вредновати кроз неке друге критеријуме и мерила. (Стидљива)

***

Посете инспекције су увек стресне, али и тада би требало одржати час који се не разликује много од уобичајених (то подразумева да савесно и добро држимо све часове, да смо увек спремни и да анимирамо што више ђака, а не само најбоље). Наравно, то је лакше када је атмосфера опуштена и када нема инспекције.

***

Са инспекторима , на сву срећу , немам велико искуство . Једном сам имала ,, част “  и нисам се нимало трудила да оставим  боли уписане  о часу , него што то јесте у стварности. Није било нарочито трауматично, а ни пријатно искуство . Добила сам пар корисних  савета. Мислим да већина ученика  којима  сада  предајем   говори сасвим коретно српски  језик био им он матерњи или не . Је л то ,, ОК “ ?

***

Час и понашање су ми исти без обзира на присуство страних тела у учионици. Увек се изнова чудим колегама који се плаше присуства не-ученика на часу. Још се више чудим онима који имају потребу да глуме  и „варају“ у таквим приликама. Највеће чуђење остављам за надлежне који не примете или подржавају такву праксу. Осврнуо бих се и на други део приче Даријуша Хентковског. „Дијалекти“ домородаца и придошлица у школи се итекако разликују.  Лични пример. 2005.г. Гимназија у српској провинцији. Добијам „леп“ други разред и као увек на почетку дајем мали тест из опште математике и опште културе (предајем физику). Од 24-оро ученика/ца , ниједно (нула!) није знало значење „Homo homini lupus “.  Двадесет троје (23!) знали су значење класичне сентенце -„Munze je konza!“. Код професора потпуно обрнуто. Сви су знали ко је коме вук, а само двојица (професори физичког!) су била обавештена о вези Земуна и законодавства. (Ал)

***

Након 19 година радног стажа, десило се и мени то чудо: долази инспекција у школу. Нашу школу већ 3 године потресају међуљудски сукоби, инспекције се сударају на вратима, чекају у реду испред  директорових врата да уђу, крволочни новинари кидишу на сваку вест која процури из њихових записника. Будући да сам информатичар, ја свима требам, па су ме до сада углавном остављали на миру. И једни и други. Осим понекад кад јавно изразим свој став који се некад не допадне једима некад другима. Мада ме благо сврставају у једне. Без обзира на то, сада долази инспекција  „gлавна“, свеобухватна, контролисаће СВЕ. Опа! Коначно ће и мене неко да примети! Да и ја некад покажем како умем (или не умем) да предајем. Можда. Инспекција данима проучава распоред, одлази на часове, смењују се колеге које су „Жртве дана“, али, каже директор „ти им ниси интересантна“. За сваки случај, спремила сам чувену „припрему“ – пет-шест редака лекције која ми је на реду –  а лекција таква да се само пожелети може:  уводно теоретско предавање, основни појмови сасвим нове области –  ту сам неприкосновени владар, а област се ослања на појмове које знају из обичног живота –  има пуно материјала за постављање питања на која сигурно знају одговоре. Последњег дана, 10 минута пред час улази  избезумљена помоћница директора на моје вежбе и каже: „Спреми се, оће код тебе на следећи час!“. Одштампам брзо своју такозвану припрему, и погледам – ни на шта не личи. Ђаци ме спопадају да им оценим вежбу коју су дељали три сата, запиткују, а ја видим испред себе само папир који је скуп бесмислених реченица. На брзину преструктуирам оно моје писаније и одјурим у зборницу. Инспекор већ чека на вратима да крене самном на час. Наравно чим је час почео треме неста, јер час је мој терен, моја тачка, ја сам господар ситуације. Тема захвална, увек имам шта да кажем, предамном моје омиљено одељење (ко каже да наставник нема миљенике?). Крене све перфектно, ал кад год изведем бравуру на коју сам поносна, баш тада се инспектор и помоћница директора унесу у дискусију у задњој клупи –  она је као свој задатак схватила да треба да одвлачи инспектору пажњу. На крају се мој час свео на то да сам пратила кад инспектор почне да слуша да скренем воду на своју воденицу. Пред крај часа ме је заиста приметио. Али авај… тада сам већ потрошила све теме, питања и договоре, предавање је испало упола краће него кад га предајем у нормалним условима… Десет минута до краја часа, у учионици тајац, свима све јасно, нема питања, потрошено предавање, урађена систематизација, рекапитулација… Сви ћуте и гледају се. Чекају поенту! А она је прошла: помоћници у непотребном труду да заговара инспектора, инспектору у покушају да пред њом буде љубазан, ђацима да ми помогну у „тешкој ситуацији“ (ваљда сам то некако заслужила) а мени да уловим тренутак пажње и задивим инспектора – историчара својим информатичким предавањем… И  схватим у моменту: ако није слушао предавање и проверу на крају,  онда ионако нема појма и кренем из почетка да обновим са ђацима управо научено градиво.  Успех загарантован. Пошто смо већ три пута обновили  то исто док инспектор није схватио да је на мом часу они су то заиста научили.  Звону сам се обрадовала више него ђак кад га прозову секунд пре звона. И? Инспектор ми је од свега замерио што је изабрао информатику да би видео кабинете, мултимедију, пројекцију, а ја га одвела у обичну учионицу. Уместо биоскопа понудила сам му представу уживо.  Уместо 3Д мултимедије –  камерну сцену. Комбинацију мојих омиљених педагошких метода. Мале „медијске тачке“ – бравуре обичног наставника који сваког дана по неколико пута излази пред публику и увек мора да буде нов, другачији, занимљив, сврсисходан… Е да, имала сам и две грешке. Озбиљне. Мој страх да је час био лош је изгледа био плод треме за коју сам веровала да је немам.  А грешке?  Нисам написала четири кључна појма на табли и нечитко уписујем час  у дневник. Нико није савршен… (Снешка)

***

Мени су на часовима досад били присутни два пута. Пре одржаног часа сам их упознала са садржајем часа, а по одржаном часу започеле сам дискусију.  Ја сам изнела своје виђење одржаног часа. Што значи да сам ја та која сам водила главну реч. (Ми)

***

У досадашњем раду нисам имала посету инспектора. Као велики „тремарош“  мислим да би се осећала прилично нелагодно.  Предајем врло разноврсне предмете, за неке постоји одговарајућа опрема у школи, а за неке не. Не бих на исти начин  доживела посету инспектора различитим предметима. Иако нисам лично одговорна за недостатак одговарајуће опреме у школи, често се и пред  ученицима осећам одговорном па би се тај осећај пред инспектором само увећао. (Њего)

***

Ћути и пливај!

Морам признати да нисам имала превише контакта с инспекцијом у току свог радног века, који и није тако мали. То је због тога, ваљда, што сам библиотекарка у школи, а кога је још брига за то. Прву посету инспектора, раних деведесетих,  памтим као искуство које је за мене требало да буде ветар у леђа и потврда да радим леп и користан посао.  Инспекторка је озбиљно анализирала мој рад и написала тако леп извештај да ме је било срамота кад га је директор читао на Наставничком већу. Изгледало је да у целој школи ја, школска библиотекарка, најбоље радим свој посао.  Мој углед у колективу нагло је скочио и требало је да се осећам добро. Мени је, међутим, било веома непријатно. Схватила сам да је важнији извештај инспектора од свега што радим… Последња  посета инспекторке библиотеци у којој радим десила се пре петнаестак година. Посета је била најављена и ја сам је доживела као прилику да се посаветујем са њом и разрешим  дилеме које су ме мучиле око аутоматизације књижног фонда и нове организације рада. Успела сам само да је изнервирам јер сам говорила о стварима о којима она није имала појма. Опет ми је било непријатно. Директор, који иначе цени оно што радим и који је с поносом спровео инспекторку у биб., коментарисао је то на следећи начин: Требало је да јој покажеш оно што знаш и умеш да радиш, а не оно што не знаш. (Весна)

***

Наставница сам математике и разредни старешина 8. разреда. Имам искуство везано за један део приче пољског колеге. Наиме, прошле недеље ученици мог разреда донели су ми текст који су припремили за школски лист. Текст би требало да буде њихова „лична карта“ – тј. да представи ученике одељења. „Лична карта“ је већ дужи низ година обавезна рубрика у нашем школском листу и резервисана је за осмаке.  Мени се учинило да је рубрика већ помало излизана, па сам својим ученицима, које сматрам паметном и креативном децом, сугерисала да напишу нешто оригинално.  Ево шта сам добила (преносим текст у оригиналу).

Од ученика сам добила и линк за кратак курс фенсерског  језика:

http://www.dizajnzatebe.net/d4y-kafe-f7/kurs-fenserskog-jezika-t183.htm

***

Када ми је први пут дошао инспектор на час радила сам у сеоској школи, у комбинованом одељењу. Био је крај фебруара оне несретне године кад су нас бомбардовали. Снег се топио па се сеоска речица излила. Познајући пут успела сам да прегазим кроз поплаву. У школу стижем са закашњењем , ципела пуних воде и мокра до колена – а тамо, у топлом, седи инспектор и чека.  Људски ми каже да се прво осушим, па онда на час. На часу је бележио све време.  Ђаци добри, послушни, раде шта им се каже, али не знају баш много. Један већи проценат чине деца ромске популације који долазе у школу повремено. Нисам се много узбуђивала шта ће рећи инспектор, јер знала сам да се трудим и изналазим разне начине да их навикнем да долазе редовније. На задњем часу остао само ученик четвртог разреда од 13 година. У клупи седимо он и ја, а инспектор наспрам нас. Свестан је и он ситуације и зна колико је тешко ту децу навићи на континуиран рад и долазак на наставу. Атмосфера на часу је била опуштена – ђак и ја разговарамо, показујем му слике, инспектор се повремено укључи.

***

Моје искуство је, на сву срећу, по овом питању сиромашно. Знам да ми је то најгрђа ноћна мора. Не зато што се плашим (не)знања својих ученика или себе као мађионичара, забављача, жандара и предавача већ из искуства својих колега – долази неко ко смишљено тражи нешто лоше. Кажу, променило се то. Искрено, не верујем зато што је долазила ове године инспекција и неке моје колегинице су имале част да их посете ветеринарка и докторка. Замерка: с толико година радног искуства нису уредиле боље кабинет; успешно су преписале ‘рупу у саксији’; срамота је да се користи прибор за техничко који је у склопу наставног материјала… Моје скромно искуство је везано за ‘општу’ инспекторку: нисам потписала једну од свезака, а три су биле исписане истом оловком, истим рукописом… Зашто овај дечак седи баш ту? Аха, немају књиге! (А ушла је са последњим трзајем школског звона)… Грозим их се и сматрам да је јадно да неко долази да би некоме испирао мозак! Волела бих да дође неко ко ће ми указати на грешке и похвалити оно што је добро на мом часу. Наравно, моје жеље залазе у идеализам…

***

Не знам шта бих рекла у вези са доласком школског инспектора. Наиме, у досадашњем скоро десетогодишњем радном искуству, нисам имала прилике да се гледам „очи у очи“ са школским инспектором. Не бих волела ни да ускоро то опробам, само из једног разлога. Не знам разлог њиховог доласка. Контрола? Хм, шта контролише? Суштину или …? Ипак, пред некаквом комисијом сам држала часове. Била је то комисија при полагању стручног испита, професори универзитета, разни директори, педагози, колеге. И никада нисам имала ни трему, ни било какав напад панике. Ни сада не бих имала ту врсту нелагоде уколико би инспектор долазио. Свесна сам да часови које изводим нису лоши, да не правим материјалне грешке , а да ми часови могу бити бољи, наравно да могу. Па коме не могу? Постоји ли савршен час и наставник? Човек? Да ли би тај инспектор одржао идеалан час? Не би. Сигурна сам да бих и ја имала неки коментар на његов час јер бих  вероватно  нешто другачије урадила. Свесна сам да поред егзактних чињеница, велику улогу у процењивању игра и угао посматрача. Да се вратимо мотиву доласка. По мени, инспектор би требао да буде неко ко ће нас посаветовати, отклонити недоумице, указати на евентуалне пропусте, скренути пажњу на неку можда другу страну. А ако ће доћи и тражити припреме од почетка школске године и вребати на грешке у циљевима, методама и ко зна чему још, пресавити табак, а при томе занемарити суштину… А суштина је једноставна: знају ли деца материју или не.  Наиме, свакоме можемо наћи грешке ако их тражимо. На крају, свако је свестан својих мањкавости, у било којој професији.И сваки  лекар, инжењер итд.  зна која му је област „слабија тачка“ . На свакоме од нас је да, уколико му је стало, ради на ублажавању и отклањању истих. Ако деца знају, значи да је наставник добар, као и његова метода предавања. А како ћемо то открити? Па, лепо. У целој нашој држави спровести тестове објективног типа и упоредити са оценама које ученици имају. Али, тада би одељења требала да имају највише 18 ученика да би се могло квалитетно радити и посветити се сваком ђаку. Тада бисмо имали квалитетнији кадар, нараштај и свако би зарадио своју плату: и наставник ,и инспектор, а ђаци пуни знања (наравно, колико ко може). Требало би да постоји и некакви досијеи у којима би било забележено шта који наставник ради током школске године, као и резултати анонимних анкета ученика. Зашто да не? Међутим, изгледа да ни државу то не занима. Праве огромна одељења, а све у циљу смањења запослених. А данас када се инспектор најави, шминка се припрема за тадашњи дан, шминка се школа, шминкају се односи у школи на свим нивоима. Чула сам причу да су неке колегинице, чувши да ће доћи инспектор,два дана и две ноћи „цифрале“ припреме од  1.септембра, а инспектор је био одушевљен јер су показале да су савесне, вредне, одговорне, … Мислим да је даљи коментар сувишан. Да ли бих прозивала само оне који знају? А да ли је то реално ако се било који инспектор удуби у проблем? Да ли су сви на тестирању за први разред фантастични? Нису. А зашто би то били у 5. или 7.разреду? Немају сви ни закључене четворке и петице. На крају, зашто је непријатно при посети инспектора уколико радимо како треба? Да нису сами инспектори криви за то? (Деана)

Љуштен кромпир

Како се са изненадном посетом носио пољски наставник? Толико су му савети колега помели ум да није од тога ништа усвојио. Час је, каже Хентоковски, био очајан да очајнији не може бити, толико да га је инспектор као наставника више жалио, него корио. Час са инспектором не може ни бити као остали јер, признали ми то или не, он није обичан, и ми на њему нисмо као и увек, видели ми то или не. Али, има неко ко све види! Наши ученици. После часа с инспектором, који је био очајан, међу ученицима пољском је наставнику нагло порастао рејтинг међу ученицима. Зашто, накнадно сазнаје. Пољски ученици, баш као и сви ученици на свету, имају свој вршњачки жаргон за неке појаве у школи. Један од разеологизама који користе да означе ученике које наставници повремено и врло често прозивају, и то сви наставници, када је потребно спасити част школе, разреда или част самог наставника, јесте „љуштен кромпир“, саму појаву „љуштење кромпира“. Дакле, ухвете се наставници само тих ученика, па у круг, дне би ли се створио привид да се нешто зна и учи. Због чега је наставнику порастао рејтинг после посете инспектора? врло једноставно – није љуштио кромпир! Колеге, љуштимо ли и ми кромпир о таквим и сличним приликама и посетама? И чију част спашавамо?